~txt~
...............................................................................................................................................................................
Novotarije
Mikrotehnološki čip najnovije generacije, sa robustnim napajanjem koje je potrebno da bi se skadištenje memorije odvijalo neometano, stavljen je u pregradu ne veću od vrha igle. Ovaj način proizvodnje, koji se može videti kod modela E:230984592\b.13* je prvi put bio iskorišćen još kod modela A:000000001\a2* koji nije bio daleko od svog prethodnika, modela A:000000001\a1*, niti je imao više funkcija od svog prethodnika, ali je ipak preokrenuo način shvatanja mikrotehnologije, pa i tehnologije računarstva, jer je bio prvi model koji je nudio nešto različito, otvorivši tako put novim idejama, razmišljanjima i pretvaranjem tih ideja u delo.
...............................................................................................................................................................................
All alone
Tragajući za duhovnim domom, koji sam nedavno izgubio, nabasao sam na jednu posebno zanimljivu građevinu. Naizgled je nova, uredjena, i poseduje sve neophodno za lagodan život, ali, to jedno užasno mesto, u kom je život sve osim normalan. ‚‚Gospodine Ivanoviču, ponašajte se!'' ''Ali, samo sam želeo...'' '' Ni reči gospodine Ivanoviču, vaši jadni izgovori su ovde nepotrebni.'' Ja sam samo hteo da odem da se olakšam. Ali to nije bitno, ona radi za pultom, tako da valjda bolje zna šta se sme, a šta ne. ''Gospodine Ivanoviču, idite na treći sprat, skinite svoju odeću, i kada vas prozovu udjite u sobu 213.'' '' A zašto, ako smem da pitam?'' ''Ne budite nepristojni, to se vas ne tiče.'' '' Kako to da me se ne tiče?'' '' Službena tajna. Ako nam bude potrebna vaša pomoć, zatražićemo je.'' Pošto nisam imao više šta da kažem, niti da pitam, otišao sam na drugi sprat. Tamo me je sačekala starija žena, prijatnog izgleda, ali neprijatno ispucalih laktova, koja me je zamolila da se skinem.
'' Dobar dan, Pjotre, osećate li se bolje?'' ''Ne.'' ''O, pa nemojte tako, sigurno ima nešto što mogu da učinim da se osećate bolje, samo recite?'' '' Pustite me odavde.'' '' Znate da je to nemoguće, važno je da ste smireni, i da se ne vratite u neko prošlo stanje. Da, to bi stvarno bilo loše. A sada bih vas molila da se skinete.'' '' Bojim se da to ne mogu da vam udovoljim.'' '' Ma hajdete Pjotre, nemojte se šaliti...'' '' Ozbiljan sam, neću se skinuti.'' '' Ali doktor samo što nije došao.'' '' Neka dođe, ja se ne skidam.'' '' Stvarno ste neposlušni nekada Gospodine Ivanoviču, moraćemo da vam damo sedative.'' '' Ne dam.'' '' Šta ne date?'' '' Da mi date sedative.'' '' Kako to? Postajete neposlušni Pjotre Ivanoviču! I to mi je hvala što sam dobra prema vama!'' '' Znate šta?'' '' Šta?'' '' Volim vas.'' '' Oh, pa to su sada već gluposti.'' '' Ja mislim da nisu.'' '' Molim vas još jednom da se skinete i da udjete u sobu.'' '' Dobro, ako baš insistirate. Eto , skinuo sam se.'' '' Niste, samo stojite tu, niste se čak ni pomerili.'' '' Ja mislim da sam prilično nag.'' '' Skinite odeću, Pjotre, odeću.'' '' Mislio sam da je ovo mentalna ustanova, zašto bih skidao odeću?'' '' Dobri doktor želi da vas pregleda.'' '' Znate šta?'' '' Šta?'' '' Da sada imam poveći pištolj, pucao bih vam u glavu.'' '' Bože moj, zašto to?'' '' Mislim da to zaslužujete.'' '' Da li biste objasnili zašto, i kada ćete se već jednom skinuti.'' '' Rekao sam da sam se već skinuo.'' '' Odeća, Pjotre.'' '' Sviđa vam se moja odeća?'' '' Pa, veoma je lepa i zgodni ste u njoj, ali moraću još jednom da vas zamolim da je skinete.'' '' U redu, razumem vas u potpunosti.'' '' Znači skinućete je?'' '' Ne.'' '' Ne ostavljate mi izbora, moraću da zovem bolničare. Da vas nateraju.'' '' Nema potrebe. Skinuću se sam.'' '' Konačno ste shvatili.''
Prošlo je neko vreme, ta žena i ja smo se samo posmatrali, ona je čekala da se ja skinem, a ja sam samo stojao i zabavljao se gledajući je. Od isčekivanja joj je iskočila žila na glavi i zenice su joj se suzile. Počela je da se znoji, i da udara stopalom o pod. Posle par minuta se proderala nešto što nisam shvatio i otišla je dole, valjda po bolničare. Tako su nazivali momke u belim košuljama koji su bili više tabadžije nego bolničari, ali ne možete im zameriti. U toj čudnoj građevini, nadmetanju nikada nije bilo kraja, ali nekako sam uvek na kraju uspevao da izađem kao pobednik, a oni, pošto nisu znali da gube, su uvek odlazili po bolničare.
...............................................................................................................................................................................
Unnamed
Još jedan tmuran letnji dan, i još jednom sam propustio jutro. Čudan osećaj me obuzima, osećam se slabo. Svaki put kada pokušam da ustanem, pritisak mi udari u glavu i na par sekundi ništa ne vidim. Tačno je 14:44 a u mojoj sobi je mrak. To ne bi trebalo da je tako, zar ne? Napolju je oficijalno dan, ali vidim da se ljudi muče u poimanju, i nije im svejedno kada treba prolazniku da kažu:''Dobar da... veče... laku... Zdravo!'' ''A ko si ti?'' '' Ko sam ja?'' '' Ko si?'' '' Ja sam.'' '' Ti si?'' ''Samo prolaznik?'' '' Samo prolaznik.'' Nije da ne veruju jedni drugima, već ne veruju sebi. Zamislite da se jednoj ogromnoj grupi ljudi, sruše percepcija i svet koji su stvorili, ne ostaje mnogo mesta za život. '' Samo prodji onda.''
...............................................................................................................................................................................
This means war!
Pagani su mi okupirali dvorište i neće da odu. Stalno pevaju nekakvim figuricama i spomenicima od drveta, tkanine i djubreta. Par puta sam čak i pripucao na njih, ali nije bilo delotvorno. Juče sam odlučio da sidjem i da popričam sa njima, mislio sam da ćemo naći neki kompromis. Kada sam sišao, upoznao sam se sa poglavarom i on mi je objasnio da je jedini način da ih se rešim, da napustim mesto na kojem je njihov glavni altar. To je značilo da moram da se odselim, ali, što bih se ja selio kada je tu cela zgrada, sa mnogo stanovnika. Vratio sam se u svoj stan i uzeo telefon u ruke. Sazvao sam skupštinu stanara. Na dnevni red sam stavio samo jednu stavku, suprotstavljanje paganima iz dvorišta.
Gospodja Lorbek, domaćica u penziji, postala je kuvarica. Boris, advokat sa drugog sprata, odlučio je da će biti vodja pohoda, podržali smo ga. Oružje će osigurati Vanjka, ruski emigrant koji se svojevremeno suprotstavljao Staljinu pa je izbegao iz Rusije i doselio se ovde. Stanko, profesor fizičkog vaspitanja iz lokalne osnovne škole je bio zadužen za trening regruta. Ja sam zadužen za sakupljanje inteligencije i krucijalnih podataka u vezi sa neprijateljem. Ostali stanari su vojska, sa manjim zaduženjima. Regrutovali smo sve od 14 - 80 godina. Vežbali smo tri nedelje kako bi vojsku doveli u stanje stalne pripravnosti.
Kada se navršila četvrta nedelja, odlučili smo da napadnemo. Svi smo se postrojili u hodnik. Boris je izdavao naredjenja i vikanjem dizao adrenalin i moral trupama, ja sam taj dan dobio proliv, pa sam većinu vremena proveo u toaletu, ali, to mi je dalo mnogo vremena da razmislim. I ništa nisam smilslio. Kada sam izašao iz toaleta, na hodnik, svi su me gledali, Boris je rekao da samo mene čekaju, a da je inače sve spremno. Odobrio sam pokretom glave. Ne govorivši ništa, svi su krenuli da izvršavaju zadata naredjenja. Dok smo silazili niz stepenice, kroz glavu su mi prolazile slike žene koju sam mogao da imam, i dece koju smo mogli da podignemo.
Poslednji niz stepenica je bio najnezgodniji, bilo je par najlonskih kesa, koje su šuškale i mogle da nam odaju poziciju, Vanjka je zgazio u žvaku, pa smo svi morali da stanemo, da se to sanira.
Još samo par stepenica su nas delile od pakla bitke, da li je ovo onaj trenutak kada se zabijete u svoje misli, dok ne počne pucnjava? Bio sam spreman da saznam. Ulazna vrata su se otvorila, i uz borbeni poklič smo krenuli da jurišamo ka dvorištu gde se neprijatelj nalazio.
Odjednom, ta reka besa koja se slivala niz hodnik ka dvorištu je stala, jer su se ispred njih nalazila dva deteta, koja su se igrala loptom. Samo to, i ništa više.
Ostali smo nemi, par sekundi samo smo se gledali sa njima. Samo smo se gledali, dok jedno od njih nije počelo da plače. Njegova majka je izašla iz mase. '' Treba da vas je sramota!'' povikala je na nas, a mi smo se samo okrenuli, i sramno odmarširali svako u svoj stan.
...............................................................................................................................................................................
Poredak
Nepregledni pašnjaci, sunce visoko na nebu, i prostor Između njih. Odjednom, niotkuda, čovek.Njegovo prisustvo remeti spokoj mesta.
Priroda se okreće protiv njega, baš kao što se i on sam okrenuo protiv nje.Pali anđeo, njeno najsavršenije ostvarenje, princ, kralj, koji treba da brine o njoj, se otrgao kontroli. Previše mu je dopustila, večna borba se nastavlja.
Već odavno strani organizam, odbačen od organskog, nezadovoljan ne razumevanjem i vremenom, sada gradi svet za sebe, planetu za sebe, gde će se sve razvijati pod njegovom kontrolom. Konačno uzdizanje na mesto boga, titula na koju već dugo ima pretenzije, konačno je tako blizu.
Koliko zaista mašine mogu biti gore od nas? Njihovo potencijalno okretanje protiv svog tvorca?
Gaia će konačno biti zadovoljena, što sami ispravljamo njenu grešku, samo treba da čeka. A vremena ima beskonačno.
...............................................................................................................................................................................
SSdivision
''Sablasno je to što radiš.''
''Zašto tako misliš? Zašto nam i dalje skrivene, mistifikovane stvari ulivaju strah, kada je jasno da u njima leži toliko svetova, da naš izgleda kao samo jedan skok u tu energiju koja je mnoge ljude, dovoljno hrabre, dovela do začuđujuće sjajnih saznanja. Jer, kada nas saznanja ne bi čudila, svakako bi gubila na značaju, kao i na značenju, a ako pođeš samnom, postaće ti jasno, da je njih bezbroj.''
''Ali, ta energija je prevelika, bez pravog kanalisanja, verovatno i pogubna.''
''Svaki odlazak u nepoznato je moguća katastrofa, ali selekcija mora da postoji. Slabi duhom, umom i voljom moraju da shvate i da nauče da se izbore ili da sagore u procesu, jer, svako novo saznanje zahteva odredjenu žrtvu, koju ti sam određuješ.''
''Gde si pošao?''
''Idem u mesečinu, u nepoznato.''
...............................................................................................................................................................................
Umetničarenje bez ikakvog smisla
Kada su čula opijena, moraš da ideš na blef ne bi li se bar pokazalo da nije nešto od onoga što nije. Iz te nejasnoće kristalizuješ svoju spoznaju, koja ne sme da se zadovolji neobičnim slikama u običnom svetu.
Kakav je dodir sa virom značenja, koji je dubok, omnipotentan, vlada svetom van moje i tvoje kontrole tako da, kada ga uskomešaš svojim bićem, izbacuje na površinu tvorevine tako istinite, ponekad okrutne, nekada toliko nesvarljive i strašne da svakodnevicu vidiš kao prilično pitomo mesto.
Kada putokaz pokazuje više potpuno stranih puteva, šta govori kojim valja krenuti?
Tama, magla i realnost pola metra od nje same. Ako gurneš ruku, zgrabiš i povučeš, možda izvučeš jedan deo sebe, možda čak i sebe celog.
Ponekad je besmisleno oslikavati nepostojeće, materijalizovati lelujave forme. Ali, koji je smisao trčanja u mestu? Svet je ogroman.
Uramljivanje prostora van slike. A sliku slobodno baciš, ionako nije neka.
Osvrnuti se, gledati van vidnog polja. Ako jedini način da to učinim jeste da zažmurim, neka tako i bude. A oblici koje odatle iščupam neće biti tek maštarije izgubljenog deteta, nosiće razloge koje sam u njih utkao.